Савремени термос изумио је 1892. године британски физичар, сер Џејмс Девар. У то време радио је на укапљивање гаса. Гас је укапљен на ниским температурама. Прво је дизајниран контејнер који би могао да изолује гас од спољашње температуре. Па је замолио стакларског техничара Берга да му да пар. У слојевитом стакленом контејнеру унутрашњи зидови два слоја обложени су живом, а затим се ваздух између два слоја уклони да би се створио вакуум. Ова врста вакуум боце се такође назива "ду боца", тако да се течност која се налази у течности може одржавати константном током одређеног времена, без обзира на температуру хладноће или топлоте.
Пошто се термос у кући углавном користи за изолацију топле воде, назива се и термос. Изградња термоса није компликована, у средини је двослојна стаклена боца, а два слоја су вакумирана и пресвучена сребром или алуминијумом. Стање у вакуму избегава конвекцију топлоте, само стакло је лош проводник топлоте, а посребрено стакло одражава спољну зрачену топлотну енергију унутар посуде. Супротно томе, ако боца садржи хладну течност, боца може спречити да спољна топлота зрачи у боцу.
Заптивач термос боце обично је направљен од плуте или пластике, а два материјала нису лако проводити топлоту. Спољни зид термос боце је израђен од бамбуса, пластике, гвожђа, алуминијума, нерђајућег челика итд. Боца термоса има гумену заптивку, а на дну боце је гума са постољем од гуме. Користе се за учвршћивање стакла за спречавање судара са спољним кућиштем. .
Најгоре место за функцију изолације и очувања хладноће термос боце је око грла боце, где топлота углавном циркулише кондукцијом. Стога се уско грло увек скраћује што је више могуће, а што је већи и мања боца, бољи је ефекат изолације. У нормалним околностима, хладно пиће у боци може се чувати на око 4 ° Ц у року од 12 сати, а кључала вода око 60 ° Ц
